Zato vas 13. novembra, od 15 časova, pozivamo na naš 6. rođendan i Dan otvorenih vrata!

Mi slavimo, a iznenađenja smo pripremili za vas!

Očekuje vas bogat rođendanski program – sportske igre, kreativne radionice, mađioničarski trikovi, zabava za najmlađe i još mnogo razloga za osmeh!

A za roditelje koji razmišljaju o vrtiću, ovo je prava prilika da nas upoznaju, osete atmosferu Amigosa i otkriju gde počinju neka nova prijateljstva.

Za naše buduće Amigose pripremili smo i poseban znak dobrodošlice – poklon koji ih očekuje kao posebna pogodnost prilikom upisa.

VAŽNO: Kako bismo svakom gostu posvetili pažnju i pripremili se za zajedničko slavlje, molimo vas da nam potvrdite svoj dolazak porukom u DM.

Mesto rođendanske proslave: Zrenjaninski put 62A, Krnjača

Šest godina rastemo zajedno, a neizmerno se radujemo i svim zajedničkim trenucima koji nas tek čekaju – sa sadašnjim i budućim Amigosima.

Potvrdi dolazak na Instagramu ← Sve novosti

„Da li je plakalo?“

To je često prvo pitanje koje roditelj postavi kada dođe po dete tokom prvih dana adaptacije.

Iza tog kratkog pitanja krije se mnogo više od radoznalosti. Tu su briga, neizvesnost, želja da znamo da li je naše dete bilo dobro, da li ga je neko razumeo, zagrlio kada mu je bilo potrebno.

A dok roditelji pokušavaju da zamisle kako je protekao dan bez njih, dete polako otkriva jedan sasvim novi svet. Upoznaje ljude, prostor, ritam, odnose. Uči kome može da priđe kada mu je potrebna pomoć, ko će ga saslušati i ko će biti uz njega kada mama ili tata nisu tu.

Zato adaptacija nije samo detetovo privikavanje na vrtić.

To je period u kojem dete uči da veruje novim ljudima, a roditelji uče da sa njima podele poverenje koje su do tada gradili kod kuće.

U „Amigosima“ adaptaciju ne posmatramo kao zadatak koji treba završiti za određeni broj dana. Posmatramo je kao proces u kojem dete, roditelji i vaspitači zajedno grade odnos poverenja.

A poverenje se ne gradi po kalendaru.

Dete se ne navikava samo na prostor. Ono upoznaje novi osećaj sigurnosti.

Zamislite da vas neko dovede na potpuno novo mesto. Ne poznajete ljude, ne znate pravila, ne znate kome da se obratite kada vam nešto zatreba. A osoba kojoj najviše verujete odlazi.

Čak i kada je prostor prijatan, potrebno je vreme da osetite da tu pripadate.

Slično je i sa detetom.

Ono ne upoznaje samo prostor, igračke i drugare. Ono otkriva ko će ga utešiti kada je tužno, kome može da pokaže šta je napravilo, ko će razumeti njegov pogled ili gest i ko će biti tu kada mu nešto ne polazi za rukom.

Za dete je adaptacija niz malih iskustava koja mu postepeno govore:

Ovde me neko vidi. Ovde me neko razume.

Zato cilj adaptacije nije da dete što pre prestane da plače.

Cilj je da postepeno izgradi osećaj sigurnosti i odnos sa odraslom osobom kojoj može da veruje.

A šta se za to vreme događa sa roditeljima?

O ovome se mnogo ređe govori.

Roditelji se ne odvajaju samo od deteta na nekoliko sati. Oni se prilagođavaju činjenici da više nisu prisutni u svakom trenutku njegovog dana.

Neko drugi će prvi primetiti da je dete razdražljivo. Neko drugi će ga utešiti. Neko drugi će prisustvovati njegovom malom otkriću, osmehu ili prvom prijateljstvu.

I sasvim je prirodno da se uz ponos pojave neizvesnost, tuga ili potreba da sve bude pod kontrolom.

Možda mama razmišlja da li je dete dovoljno jelo. Možda tata proverava telefon iščekujući poruku iz vrtića. Možda jedno od njih deluje potpuno spokojno, dok drugo ima potrebu da postavi još deset pitanja.

I sve su to različiti načini na koje odrasli prolaze kroz promenu.

Roditeljska adaptacija ne znači da prestajete da brinete. Znači da postepeno učite da možete da poverite brigu o detetu nekom drugom.

Zato je važno da roditelji i vaspitači razgovaraju otvoreno.

Ne samo o tome da li je dete jelo i spavalo već i o tome kako je provelo dan.

Da li je bilo razdražljivo? Šta ga je zainteresovalo? U kojim trenucima mu je bila potrebna blizina? Da li je počelo da se oslobađa u igri?

Takvi odgovori pomažu roditeljima da upoznaju detetov dan koji ne vide, a vaspitaču da bolje razume dete.

Poverenje ne nastaje iz rečenice „Ne brinite, sve je u redu“. Ono raste kada roditelj oseti da je njegovo dete zaista viđeno i prihvaćeno.

Pet malih oslonaca koji mogu mnogo da promene

Ne postoji rečenica koja će svako dete umiriti niti ritual koji odgovara svakoj porodici. Ali postoje postupci koji mogu pomoći da ovaj period bude predvidiviji i nežniji.

1. Nemojte obećavati da neće biti teško. Obećajte ono što možete da ispunite.

Umesto: „Nemoj da plačeš, biće ti super“, možete reći:

„Možda će ti nedostajati mama. To je u redu. Tvoja vaspitačica će biti uz tebe, a ja ću doći po tebe posle užine.“

Naravno, ako je to zaista dogovoreno vreme povratka.

Detetu ne treba garancija da neće biti tužno. Potrebna mu je sigurnost da može da bude tužno i da nije samo.

2. Napravite mali ritual rastanka koji se ponavlja.

Dva zagrljaja, poljubac u dlan, posebna rečenica ili mahanje sa vrata.

Neka bude jednostavno, nežno i predvidivo.

Kada dete zna kako izgleda rastanak, jedna nepoznanica postaje manja.

Nemojte odlaziti krišom dok je dete zaokupljeno igrom. Iako to ponekad deluje lakše, dete može postati nesigurno jer ne zna kada ćete otići.

Bolje je da rastanak bude iskren, topao i jasan, uz podršku vaspitača koji će preuzeti brigu o detetu.

3. Kada dođete po dete, ne žurite sa pitanjima.

„Jesi li plakao?“ „Šta si jeo?“ „Sa kim si se igrao?“ „Je l' ti bilo lepo?“

Zamislite koliko pitanja stane u prvih trideset sekundi susreta.

Ponekad je detetu mnogo potrebnije da ga zagrlite i kažete:

„Baš mi je drago što te vidim.“

Ostavite mu prostor da samo započne priču, pokaže vam nešto ili jednostavno bude uz vas.

Neka deca će želeti da pričaju. Druga će poželeti da se igraju ili da ćute. I jedno i drugo može biti sasvim u redu.

4. Očekujte da se emocije pojave i kod kuće.

Možda će dete nakon vrtića tražiti više pažnje. Možda će biti osetljivije, umornije...

Tokom dana ulaže veliki napor u upoznavanje novih ljudi, ritma i očekivanja.

Kod kuće, uz poznatu osobu, može slobodnije da pokaže koliko mu je dan bio zahtevan.

Zato posle vrtića ne morate odmah organizovati nove aktivnosti.

Ponekad su zajedničko čitanje, mirna igra, zagrljaj i malo nepodeljene pažnje sasvim dovoljni.

5. Ne upoređujte detetov put sa tuđim.

Jedno dete će prvog dana ući nasmejano, a zaplakati posle nedelju dana. Drugo će u početku teško podnositi rastanak, a zatim postepeno pronaći sigurnost u grupi.

Neka deca brzo prihvataju novu sredinu. Drugoj je potrebno više vremena, ponavljanja i blizine odraslog.

Brža adaptacija ne znači nužno veću samostalnost, kao što sporija ne znači da dete nije spremno za vrtić.

Važno je pratiti konkretno dete, a ne zamišljeni rok do kojeg bi „trebalo“ da se navikne.

Kako da znate da adaptacija napreduje, čak i kada još ima suza?

Ovo je možda jedno od najvažnijih pitanja.

Roditelji često procenjuju uspeh adaptacije prema prvih nekoliko minuta jutra.

Ali rastanak je samo jedan deo dana.

Mnogo više nam govori ono što se dešava nakon njega.

Da li dete počinje da prihvata utehu vaspitača? Da li se zainteresuje za neku aktivnost? Da li istražuje prostor? Da li ostvaruje kontakt sa drugarima?

Dete može zaplakati pri rastanku, a kasnije imati mirne, radosne i ispunjene trenutke.

Ipak, nije svako plakanje samo prolazna faza koju treba ignorisati. Ako dete dugo ostaje izrazito uznemireno, ne prihvata utehu ili se teškoće pojačavaju i značajno utiču na njegov san, ishranu ili svakodnevno funkcionisanje, važno je da roditelji i vaspitači zajedno razmotre tempo i način adaptacije.

Ne merimo napredak odsustvom suza, već postepenim rastom osećaja sigurnosti.

Jedna važna poruka roditeljima:

Deca prepoznaju naše emocije. Ali ne moramo biti savršeno smireni da bismo im pružili sigurnost.

Možemo osetiti tugu, a ipak biti nežni i dosledni.

Možemo biti zabrinuti, a ipak pokazati poverenje.

Detetu je važnije da dobije jasnu, toplu poruku nego da roditelj po svaku cenu sakrije svako osećanje.

Ako vam je posebno teško, razgovarajte sa vaspitačem pre ili posle rastanka. Pitajte ono što vas brine.

Vaša osećanja zaslužuju prostor, ali dete ne treba da oseća odgovornost da vas uteši ili da zbog vas mora da bude hrabro.

Možete mu reći:

„Nedostajaćeš mi i radovaću se kada se ponovo vidimo. A sada ćeš biti sa svojom vaspitačicom.“

Time mu ne govorite da je odvajanje nevažno. Govorite mu da je odvajanje moguće, a da vaša povezanost ostaje.

U „Amigosima“ ne žurimo da dete bude spremno. Trudimo se da upoznamo šta mu je potrebno.

Verujemo u postepenu adaptaciju, poštovanje individualnog ritma i blisku saradnju sa porodicom.

Nekada je veliki korak to što dete pruža ruku vaspitaču.

Nekada što prvi put samostalno bira igračku.

Nekada što se nasmeje drugom detetu, prihvati zagrljaj ili, nakon teškog jutra, pronađe trenutak u kojem može mirno da istražuje.

Ti trenuci možda ne izgledaju kao velika dostignuća.

Ali upravo od njih nastaje poverenje.

I dok dete otkriva da postoji još jedno mesto na kojem može da bude sigurno, roditelji otkrivaju da ljubav ne postaje manja kada dete proširi svoj svet.

Naprotiv.

Adaptacija nije trenutak u kojem roditelji prestaju da budu potrebni detetu. To je period u kojem, uz podršku, otkriva da može da veruje i drugim ljudima.

A možda je najlepši trenutak adaptacije onaj u kojem dete jednog dana, bez mnogo razmišljanja, potrči da pokaže vaspitaču nešto što je otkrilo.

Dok roditelj, gledajući taj prizor, prvi put ne pomisli samo „Nedostajaću mu“.

Već i:

„Dobro mu je. Ovde pripada.“

Jer u „Amigosima“ ne gradimo samo naviku dolaska u vrtić. Gradimo odnose zbog kojih dete može da oseti da je i ovde njegovo mesto.

← Sve novosti

Upis i administrativne informacije

Pre početka boravka deteta u PU „Amigosi“, potrebno je dostaviti propisanu dokumentaciju koja omogućava bezbedan i nesmetan boravak u kolektivu.

Prilikom upisa roditelji dostavljaju:

• popunjenu upisnu dokumentaciju;
• potvrdu izabranog pedijatra da je dete zdravo i spremno za boravak u kolektivu;
• ostalu dokumentaciju predviđenu procedurom upisa.

Molimo roditelje da nas blagovremeno obaveste o svakoj promeni ličnih podataka, adrese, kontakt telefona ili drugih informacija koje mogu biti značajne za boravak deteta.

Adaptacija

Polazak u vrtić predstavlja važan korak u životu deteta i njegove porodice. Svako dete na promene reaguje na sebi svojstven način, zbog čega proces adaptacije posmatramo kao individualan i pažljivo ga prilagođavamo potrebama svakog deteta.

U Predškolskoj ustanovi „Amigosi“ adaptacija se odvija postepeno. Prvi boravak deteta u vrtiću organizuje se u kraćem trajanju, oko 30 minuta, a vreme provedeno u grupi postepeno se produžava u skladu sa procenom vaspitača i načinom na koji dete prihvata novo okruženje.

Tokom ovog perioda nastojimo da dete:

• upozna prostor, dnevni ritam i način života u vrtiću;
• razvije osećaj sigurnosti i pripadnosti;
• izgradi odnos poverenja sa vaspitačima;
• ostvari prve kontakte i prijateljstva sa vršnjacima;
• postepeno razvija samostalnost.

Uloga roditelja u procesu adaptacije od izuzetnog je značaja. Miran rastanak, doslednost u dolascima i odlascima, kao i poverenje u rad vaspitača, u velikoj meri doprinose tome da se dete lakše prilagodi novom okruženju.

Tokom prvih dana adaptacije poželjno je da roditelj bude dostupan kako bi, ukoliko se za tim ukaže potreba, mogao da preuzme dete u dogovoreno vreme.

Uspešna adaptacija zasniva se na saradnji porodice i vrtića. Zbog toga vas molimo da tokom ovog perioda sledite dogovoreni plan adaptacije i preporuke vaspitača, jer zajedničkim pristupom detetu pružamo osećaj sigurnosti i kontinuiteta koji su mu u ovom periodu najpotrebniji.

Kako bi dete lakše izgradilo odnos poverenja sa vaspitačima, povezalo se sa vršnjacima i priviklo se na novo okruženje, adaptacija se odvija bez prisustva roditelja u prostorijama ustanove.

Tokom čitavog procesa adaptacije redovno ćemo vas informisati o tome kako se vaše dete oseća, kako napreduje i na koji način zajedno možemo doprineti da ovaj važan period protekne što mirnije, sigurnije i sa što više osmeha.

Svaki veliki početak počinje malim korakom.

Naša želja je da taj prvi korak vaše dete napravi sa osmehom, sigurnošću i poverenjem.

Baš ovako kako je nama bilo u Etno selu Amerić!

Spakovali smo dobro raspoloženje i krenuli u novu avanturu. Čekali su nas svež vazduh, zelenilo, životinje i mnoooogo toga što je trebalo istražiti.

Zastajali smo, gledali, pitali i otkrivali.

Odgovore smo pronalazili zajedno, a između novih saznanja ostalo je dovoljno vremena za ono što deca najviše vole – da trče, igraju se, smeju i budu zajedno.

Takve dane baš volimo.

Dane u kojima se nešto novo nauči, nešto zanimljivo vidi, neko pitanje postavi i napravi još jedna lepa uspomena.

Jer detinjstvo se najbolje pamti po doživljajima. A mi ih rado stvaramo zajedno.

I zato baš u „Amigosima“ prijateljstvo stanuje, a detinjstvo traje malo duže.

Od jaslenaca do predškolaca, svaka grupa imala je svoj važan deo u našoj humanitarnoj akciji.

Pravili smo popse i bakin kolač, a zatim organizovali humanitarni bazar kako bismo prikupili sredstva za one kojima je pomoć potrebna.

Deca su sa mnogo radosti učestvovala u svakom koraku — od pripreme slatkiša do njihove prodaje. Ipak, najvrednije što su ponela iz ovog iskustva bilo je otkriće koliko je lepo učiniti nešto dobro za druge.

Kroz druženje, zajednički trud i darivanje učili smo da i mali gestovi mogu nekome mnogo značiti.

Jer humanost raste zajedno sa decom — svaki put kada im pružimo priliku da je dožive.

Na našem „Jesenjem karnevalu“ prošetali su mali čuvari prirode, princeze sa cvetnim krunama, šeširima i veseli jesenji junaci. Lišće, grančice, šišarke i plodovi jeseni postali su deo jedinstvenih kostima, od kojih je svaki ispričao svoju malu priču.

A najlepši ukras našeg karnevala bili su dečiji osmesi i radost sa kojom su predstavljali svoje jesenje kreacije.

Veliko hvala našim roditeljima koji su svojim idejama, trudom i kreativnošću doprineli da ovaj dan bude poseban, a našim malim jesenjim junacima što su ga ispunili radošću i osmesima.

Jer najlepše je kada dečija mašta pretvori običan jesenji dan u malu bajku.